Plot E: Groblje koje je Amerika želela da sakrije

Priče iz rata gotovo isključivo su priče o herojima. O njihovim podvizima, junaštvu, primeru koji se prenosi generacijama naslednika. Ratne epizode koje nisu za ponos najčešće ostanu negde u zapećku, mada nisu ništa manje uzbudljive, a ni poučne.

Jedna od njih je Plot E – zabranjeni deo američkog vojnog groblja Oise-Aisne, stotinak kilometara severoistočno od Pariza.

Na glavnom delu groblja hiljade belih krstova stoje u savršenim redovima. Tu su sahranjeni američki vojnici poginuli u Prvom svetskom ratu. Nešto dalje postoji sasvim drugačije mesto. Nema velikih krstova. Nema imena. Nema američke zastave. Postoje samo mali kameni markeri sa brojevima.

To je mesto koje je bilo namenjeno američkim vojnicima koje njihova država nije želela da slavi.

Groblje iz jednog drugog rata

Oise-Aisne American Cemetery nastalo je tokom završnih borbi Prvog svetskog rata. Prvo je bilo privremeno vojno groblje, formirano u leto 1918, tokom američko-francuske kontraofanzive protiv nemačkih snaga. Kasnije je zadržano kao trajno groblje, a memorijalni kompleks završen je između dva svetska rata.

Danas se na njegovih približno 15 hektara nalazi 6.013 grobova američkih vojnika, mahom poginulih tokom borbi 1918. godine. Na zvaničnoj mapi lako se uočavaju četiri velike parcele: A, B, C i D. Slova se tu, međutim, ne završavaju. Postoji i E.

Plot E – groblje „obeščašćenih mrtvih“

Plot E nije prirodan nastavak glavnog groblja. Odvojen je od njega, preko puta i iza rastinja, u maloj izdvojenoj površini zaklonjenoj živom ogradom i drvećem. Njegova namena nastala je posle Drugog svetskog rata.

Američka vojska je tokom rata i neposredno posle njega pogubila određeni broj svojih pripadnika osuđenih pred vojnim sudovima za najteža krivična dela – pre svega ubistva i silovanja. Mnogi su prvobitno bili pokopani blizu mesta pogubljenja širom Evrope i severne Afrike. Njihovi ostaci su 1949. koncentrisani na jednom mestu, u Plot E. U dokumentima Graves Registration Service za takve ljude koristio se izraz obeščašćeni mrtvi.

Danas se u Plot E nalazi 94 tela. Nekada ih je bilo 96, ali su dva kasnije ekshumirana i preneta u SAD.

Gotovo svi ljudi koji su tu završili bili su osuđeni za ubistvo, silovanje ili oba zločina. Njihove žrtve bili su američki vojnici i civili iz više evropskih i severnoafričkih zemalja.

Jedan čovek potpuno se razlikovao od svih ostalih. Nije nikoga ubio. Nije nikoga silovao. Zvao se Eddie Slovik.

Grobovi bez imena

Arhitektura Plot E verovatno najbolje govori šta je američka vojska mislila o ljudima koji su tu sahranjeni. Nema tradicionalnih uspravnih vojnih nadgrobnih spomenika. Grobovi su označeni malim, ravnim kamenim pločama na kojima nema imena, čina, jedinice ni datuma smrti – samo broj. Plot je zaklonjen od glavnog groblja, a američka zastava se nad njim ne ističe.

Jedan zaposleni na groblju svojevremeno ga je opisao kao kuću srama, dok je u literaturi o memorijalima nazivan gotovo savršenim „anti-memorijalom“: mesto je napravljeno da mrtve ne proslavi, nego da ih praktično izbriše iz javnog sećanja.

Njihovi identiteti i tačna mesta grobova dugo nisu bili javno dostupni. Tek posle zahteva po američkom Zakonu o slobodi informacija javnosti je 2009. postalo dostupno ko počiva ispod kog broja.

Ko je bio Edi Slovik

Edvard Donald „Edi“ Slovik rođen je 18. februara 1920. u Detroitu, u siromašnoj porodici poljskog porekla. Njegova mladost nije ličila na priču od koje se pravi idealan vojnik. Još kao dečak dolazio je u sukob sa policijom. Bio je hapšen zbog krađa, provala i drugih sitnih krivičnih dela, a deo mladosti proveo je u popravnim ustanovama i zatvoru. Poslednji put je pušten 1942. godine.

Potom je izgledalo da život konačno dolazi u red. Zaposlio se u firmi za vodovodne i grejne instalacije u Dearbornu i upoznao Antoinette Wisniewski, knjigovođu u istoj kompaniji. Venčali su se 1942.

Zbog kriminalne prošlosti Slovik je prvobitno bio ocenjen kao nepodoban za vojnu službu. Međutim, rat je zahtevao sve više ljudi. Kriterijumi su promenjeni i Slovik je mobilisan početkom 1944.

„Bio sam toliko uplašen da nisam mogao da se pomerim“

Posle osnovne obuke poslat je u Evropu kao dopuna 28. pešadijskoj diviziji. Krajem avgusta 1944. trebalo je da se priključi četi G, 109. pešadijskog puka.

Tokom nemačkog artiljerijskog napada Slovik i vojnik Džon Tenki odvojili su se od svoje jedinice. Slovik je kasnije tvrdio da ga je bombardovanje potpuno paralizovalo od straha. Dvojica vojnika završila su kod kanadske vojne policije i sa Kanađanima ostala nekoliko nedelja. Potom su vraćena Amerikancima.

Do ovog trenutka Slovik je još mogao relativno lako da se izvuče. Problem je ono što je uradio zatim. Kada je vraćen u jedinicu, rekao je nadređenima da ne može da podnese borbu i zatražio prekomandu u pozadinu. Rečeno mu je da mora da se vrati pešadiji.

Slovik je najavio da će, ako ga ponovo pošalju na front, pobeći. I zaista je pobegao. Sutradan je prišao jednom vojniku u pozadini i predao mu pisanu izjavu u kojoj je praktično sam sastavio dokaz protiv sebe. Objasnio je da se tokom granatiranja tresao od straha, da nije mogao da krene sa ostalim vojnicima i da će, bude li ponovo poslat u borbu, ponovo pobeći.

Poslednju rečenicu napisao je velikim slovima: „I PONOVO ĆU POBEĆI AKO BUDEM MORAO TAMO DA SE VRATIM.“

Više puta su mu nudili izlaz

Slovik nije jednom slučajno upao u vojni pravosudni mehanizam iz kojeg nije bilo izlaza. Naprotiv, nekoliko oficira pokušalo je da ga iz njega izvede. Njegov komandir savetovao mu je da uništi izjavu. Slovik je odbio.

Potpukovnik Henbest ponudio mu je da pocepa papir, vrati se u jedinicu i izbegne optužnicu. Ponovo je odbio. Divizijski vojni pravnik ponudio mu je još povoljnije rešenje: vraćanje u službu, povlačenje optužbi, čak i prebacivanje u drugi puk gde niko ne bi znao šta se dogodilo.Slovikov odgovor bio je otprilike: „Odlučio sam. Prihvatiću vojni sud.“

Najverovatnije da je Slovik napravio fatalnu pogrešnu procenu. Već je poznavao zatvor. Smatrao je da će dobiti nekoliko godina, verovatno nečasni otpust, a zatim biti oslobođen kada rat završi. Zatvor mu se činio boljim od povratka na front. Nije računao na smrtnu kaznu.

Presuda: streljanje

Vojni sud sastao se 11. novembra 1944. Optužba je glasila: dezerterstvo sa namerom izbegavanja opasne dužnosti i važne vojne službe, konkretno borbe protiv neprijatelja.

Slovik se izjasnio da nije kriv. Sud ga je proglasio krivim. Kazna: nečasni otpust, gubitak plate i primanja i smrt streljanjem.

Presudu je trebalo potvrditi kroz vojnu komandnu strukturu. Na kraju je došla do vrhovnog savezničkog komandanta u Evropi Dvajta Ajzenhauera. Molba za milost nije prihvaćena.

Kontekst je bio izuzetno nepovoljan po Slovika. Američka vojska nalazila se u jednom od najtežih perioda evropske kampanje. Borbe u Hirtgenskoj šumi bile su izuzetno krvave, a u decembru je počela nemačka ofanziva u Ardenima. Vojni vrh bio je zabrinut zbog dezerterstva i discipline jedinica.

Slovik je postao primer.

Jedan od 21.000 – ali jedini streljan

Upravo tu počinje kontroverza koja traje više od osam decenija.

Tokom Drugog svetskog rata više od 21.000 američkih vojnika bilo je osuđeno zbog dezerterstva. U 49 slučajeva izrečena je smrtna kazna. U 48 slučajeva kazna nije izvršena.

Zbog toga je pogrešno reći da je Slovik bio jedini vojnik osuđen na smrt zbog dezerterstva. Bio je jedini nad kojim je presuda izvršena. I jedini američki vojnik u Drugom svetskom ratu pogubljen zbog čistog vojnog dela dezerterstva.

Jutro 31. januara 1945.

Slovik je izveden pred streljački vod ujutru 31. januara 1945., u blizini Sainte-Marie-aux-Minesa u Francuskoj. Imao je 24 godine.

Slovikovo telo završilo je među ljudima osuđenim za ubistva i silovanja u Plot E. Njegova supruga Antoanet godinama je pokušavala da promeni njegov status, dobije prava iz njegovog vojnog životnog osiguranja i omogući povratak tela u Ameriku. Umrla je 1979. godine.

Posle njene smrti kampanju je nastavio Bernard Kalka, lokalni političar iz Mičigena i veteran Drugog svetskog rata. Američke vojne vlasti konačno su 1987. odobrile ekshumaciju. Slovikovo telo izvađeno je iz groba broj 65 i poslato u Detroit.

Dana 11. jula 1987, posle 42 godine, Eddie Slovik sahranjen je na groblju Vudmer u Detroitu pored svoje supruge.

Na njegovom spomeniku stoji: „Čast i pravda su pobedile.“

To je poruka njegove porodice i ljudi koji su se borili za povratak njegovog tela. Ne i zvanično priznanje da je presuda bila nepravedna. Slovik nikada nije rehabilitovan.

Kako je tajna postala američka kulturna priča

Ironično, pokušaj da se Slovik gotovo izbriše iz kolektivnog sećanja proizveo je suprotan rezultat. Novinar i pisac Vilijem Bredford Hjui istražio je slučaj i 1954. objavio knjigu Egzekucija redova Slovika.

Grupa Pearls Before Swine posvetila mu je 1968. album Balaklava. Godine 1974. NBC je prikazao televizijski film Egzekucija redova Slovika sa tada mladim Martinom Šinom u glavnoj ulozi.

Tako je čovek koga je vojska sahranila pod brojem, bez imena, postao verovatno najpoznatiji američki dezerter XX veka.